Zakon o krivičnom postupku propisuje načelo da će sumnju u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležija krivičnog dela ili primene neke druge krivično pravne odredbe, sud uvek rešiti u korist okrivljenog – in dubio pro reo – sumnja u korist okrivljenog.
Ovako definisano načelo prilično je lako razumeti kada se vrši jednostavno, jezičko tumačenje, međutim problemi nastaju prilikom primene ovog načela, pogotovu u situacijama koje se dešavaju u praksi da sam okrivljeni dokazuje svoju nevinost, umesto da organ gonjenja, odnosno tužilaštvo dokazuje optužbu.
PRIMENA NAČELA IN DUBIO PRO REO
Sigurno Vam je poznata situacija koja je krajnje granična, kako bi to jednostavno rekli „na klackalici“, niti dovoljno dokaza za osuđujuću presudu, niti dovoljno dokaza za oslobađajuću presudu, sud ceni dokaze, donosi presudu i prema nekom uobičajenom stavu, optuženog oglašava krivim, po principu bolje da je kriv nego da je na slobodi, što je svakako nedopustivo, ali je u praksi itekako prisutno, a baš ovakav stav dovodi do kršenja osnovnog načela koji je propisano članom 16 Zakona o krivičnom postupku.
Samo postojanje sumnje da je neko učinio krivično delo nije dovoljno, potrebno je da je reč o čvrstom uvrenju na osnovu svih priloženih dokaza, a ne na osnovu paušalnih pretpostavki i pojednostavljenog tumačenja određenih učesnika u postupku.
IZVESNOST I STEPEN POTREBNE SUMNJE ZA KRIVIČNO GONJENJE
Sud presudu mora doneti na osnovu činjenica u čiju izvesnost je uveren, te da ukoliko postoji sumnja u tu izvesnost, treba primeniti načelo in dubio pro reo. Izvesnost je zaključak o nesumnjivom postojanju ili nepostojanju činjenica, zasnovan na objektivnim merilima rasuđivanja.
Kada govorimo o ovom načelu potrebno je pomenuti i stepen sumnje koji je potreban da bi se utvrdilo da iz tog stepena sumnje proizilazi i izvesnost o postojanju neke važne činjenice, a reč je o opravdanoj sumnji. Pa ukoliko opravdana sumnja ne može da se podigne na nivo izvesnosti ne možemo govoriti o postojanju svesti u kome se o predmetu saznanja isključuje razumna sumnja.
Naposletku valja pomenuti da i sam Evropski sud za ljudska prava usvaja standard „izvan razumne sumnje“, a zakonodavstvo Republike Srbije isto prepoznaje kroz načelo IN DUBIO PRO REO.
Iako se načelo in dubio pro reo primenjuje u svim krivičnim postupcima, posebna pažnja je potrebna kod privatnih krivičnih tužbi.
Za više informacija o gonjenju po privatnoj tužbi, pročitajte naš članak: Gonjenje po privatnoj krivičnoj tužbi.